Za uspešnu proizvodnju mesa, mleka ili jaja od presudne su važnosti dve stvari, genetski potencijal životinja i uslovi držanja životinja, gde je ishrana na prvom mestu. Značaj ishrane povećava se sa intenziviranjem proizvodnje, jer tada ima direktan uticaj na rezultate i profitabilnost animalne proizvodnje, a posebno u poslednjih nekoliko decenija kada je uticaj na genetske osobine proizvodnih životinja postao izuzetno velik, a sve u cilju boljeg prirasta, bolje konverzije i boljeg kvaliteta ili, povećanja mesnatosti, mlečnosti ili nosivosti.

Nepravilna ishrana negativno utiče na reprodukciju, što se manifestuje poremećajima u reproduktivnom ciklusu, kao što su neredovni estrusi, ili izostanak estrusa, smanjena koncepcija, pobačaji i rađanje ne vitalnog potomstva. Suprotno tome pravilnom ishranom obezbeđujemo dobru plodnost i dugovečnost životinja. Isto tako, značajna je povezanost ishrane i pojave patoloških procesa, jer mnoga oboljenja nastaju kao posledica neodgovarajuće ishrane, ili iz razloga što hraniva sadrže različite štetne materije ili patogene mikroorganizme. Pravilnom ishranom se mogu sprečiti zdravstveni problemi. Ishrana je najvažniji negenetski činilac u ispoljavanju različitih osobina životinja. Ona mora biti tako koncipirana da visoki genetski potencijal životinja bude maksimalno iskorišćen. Ovo je posebno značajno zbog toga što troškovi ishrane imaju vrlo visoko učešće u ukupnom trošku proizvodnje.

Osnovna uloga hrane je da zadovolji nutritivne i energetske potrebe organizma. Pored ovih uloga, hrana mora da ima i odgovarajuća organoleptička svojstva, jer ma koliko ona dobra nutritivna svojsvta imala, ona mora i da prija životinji, u suprotnom neće biti konzumirana. U novije vreme se posebno obraća pažnja na funkcionalna svojstva hrane, koji će dati pozitivne efekte na zdravlje životinja, odosno dobro će uticati na opšte zdravsteno stanje, smanjuju rizik od nastanka bolesti, a često mogu da dovedu i do izlečenja nekih bolesti kod životinja. Takva svojstva hrana duguje fiziološki aktivnim materijama koje ima u svom sastavu (antioksidansi, vitamini, mineralne materije, pozitivni mikroorganizmi, enzimi, kiseline, probiotici i prebiotici, adsorbenti i sl.). O ishrani životinja mora se voditi računa kod svih starosnih kategorija životinja, a sve u cilju rentabilnije i profitabilnije proizvodnje. Za pravilan rast, razvoj i dobro zdravlje domaćih životinja ishrana mora biti prilagođena vrsti, starosti i metaboličkim potrebama životinja. Posebnu pažnju treba obratiti na ishranu najmlađih kategorija gde pravilnom ishranom pomažemo pravilan razvoj gastro-intestinalnog trakta i razvoj crevne flore što je preduslov za postizanje dobrih proizvodnih rezultata.

I hraniva i proizvodi (meso, mleko, jaja) građeni su od istih komponenti – vode, ugljnih hidrata, masti, proteina, vitamina i mineral.

VODA – neophodna je za sve životne procese. Životinje su izuzetno osetljive na nedostatak vode. Žedna životinja slabije jede, a smanjuje se i svarljivost hrane, a usled toga dolazi do promena u metabolizmu i pada proizvodnih performansi životinja. Potrebe za vodom variraju od starosti, zdravstvenog stanja, produktivnosti, količine unete hrane (% suve materije) i uslova držanja. Ona služi kao medijum za transport hranljivih materija u organizmu. Kvalitet vode, tvrdoća, pH, moraju biti zadovoljavajućeg kvaliteta.

UGLJENI HIDRATI – najzastupljenija su grupa hranljivih materija i predstavljaju osnovni izvor energije. Njih delimo na nestrukturne – šećer, skrob i pektin i strukturne – celuloza i lignoceluloza, koji su kod prezivara od velikog značaja.

MASTI – bogat su izvor energije. Pomažu usvajanje liposolubilnih vitamina, a neke masne kiseline su esencijalne tj. moraju se unositi hranom, jer ih životinjski organizam ne stvara.

PROTEINI – važni su kao izvor gradivnog materijala i posebno su neophodni za rast mišićnog tkiva (proizvodnja mesa), životinjama u laktaciji i gravidnim životinjama. U mišićnom tkivu zastupljeni su u velikim količinama. Proteini su izgrađeni od aminokiselina.

MINERALI – unose se u neorganskoj ili organskoj formi. Oko 20 minerala je neophodno za normalno funkcionisanje organizma i zastupljeni su u manjim ili većim koncentracijama (mikro i makro elementi). Posledice, usled njihovog nedostatka mogu biti fatalne, a isto tako ukoliko ih ima u većoj koncentraciji mogu dovesti do problema. Dele se na makroelemente – kalcijum, magnezijum, natrijum, kalijum, fosfor, hlor , sumpor; i mikroelemente – mangan, gvožđe, bakar, jod, cink, fluor, kobalt, selen i dr.

VITAMINI – organske supstance, izuzetno značajne za mnoge metaboličke procese. Neke vitamine može sintetisati sama životinjau metaboličkim procesima, a neke mora unositi hranom. Delimo ih na liposolubilne, rastvorljive u mastima – vitamin A,D,E,K i hidrosolubilne, rastvorljive u vodi – B i C.

Kod svinja i živine, koje su monogastrične životinje dnevne potrebe se obezbeđuju koncentrovanim hranivima, odgovarajućeg hemijskog sastava za pojednie vrste i kategorije.

Danas su aktuelni tazličiti dodaci koji imaju nutritivni, stimulativni i preventivni efekat i koriste se kao enzimi, kiseline, arome, boje i td. Posebno su značajni dodaci po tipu probiotika, koji imaju ulogu u održavanju intestinalne mikrobiološke ravnoteže, a prebiotici selektivno stimulišu rast jedne ili određenog broja bakterija u digestivnom traktu. Biljni aditivi vrlo su značajni i deluju u više pravaca – kao antioksidansi i imaju antimikrobnu ili kokcidiostatsku ulogu. Neki od njih doprinose zaštiti životne sredine, kontrolišući oslobađanje amonijaka i otpuštanje azota.

Enzimski dodaci naročito su značajni za nepreživare. Dodavanjem enzima dopunjuje se aktivnost endogenih enzima životinja, otklanjaju antinutritivne materije i povećava se energetska i hranljiva vrednost hraniva, a na osnovu veće dostupnosti pojedinih materija za resorpciju.

Sve češće korišćeni dodaci su organske kiseline i njihove soli. Dodaju se u cilju kontrole mikrobiološke aktivnosti, poboljšanja svarljivosti hrane i bolje enzimske aktivnosti u digestivnom traktu. Kod preživara usled specifičnosti sistema za varenje i metabolizma u cilju boljeg korišćenja obroka, koriste se dodaci kao što su puferi i baze, adsorbenti mikotoksina, kvasci, žive ćelije kvasca i td.

Upotrebom različitih aditiva za stočnu hranu postiže se maksimalno iskorišćavanje hranljive vrednosti obroka, što dovodi do povećanja proizvodnje i poboljšanja kvaliteta namirnica animalnog porekla. Aditivi, dodati u malim količinama popravljaju hranljivu vrednost obroka za životinje, odnosno potenciraju korisne, a smanjuju štetne efekte. Industrijsku proizvodnju stočne hrane prati stalno povećanje broja raznih aditiva tako da se danas koristi veliki broj različitih dodataka sa tendencijom stalnog povećanja.